Puca mi glava od neprestanog razmišljanja.. misaoni tok haos... bujica različitih misli o svemu i svačemu.. a sve se vrati na "ta" osećanja... Pitam se kako to neko tamo radi, kontroliše ih , bude dobro sa onim što radi .. kako se nosi sa tim osećanjima..

 

Ja se preplavljujem ... to je baš ta reč... toilko se u neko osećanje uživim , da mi je lakše da ga čak blokiram , a to je sa strahom, sa tugom.. sa srećom... a kada je ljubav u pitanju, kada je osećam prema nekome toliko jako, onda se preplavim tootalno..

Više ne funkcionišem dobro, okupirana mislima, sa nenormlanim očekivanjima, željama.. i ako to sve ne ide kako sam toliko jako želelaaa, padam, tonem, pa se dižem...i uz svu tu borbu gubim od trenutka... blokirana da uživam, živim .. prepustim se.. a ne preplavim...

Tolko veza, toliko ljudi , različitih...toliko različitih priča... i opet sve znam u teoriji, ali kada je praksa na delu zakažem...

Kažu ako se zanimaš i drugim stvarima onda se može bolje funkcionisati.. jeste, možeee.. ali opet ja imam tu limit.. on i dalje jeste moja misao , neprestana, preplavljujem se svime.. a ništa ne mogu da sprečim tim uzaludnim razmišljanjem...

Strahovi, možda je to upravo čime se blokiram.. jer ne znam kako da se nosim sa iznenadnim situacijama... gubitka... iako opet sve znam u teoriji, iako sam sve to već odradila kao film u svojoj glavi.. a kada krene realnost onda blokiram ...

vrtim se u krug..tražeći rešenje.. ili prihvatanje da sam to ja...baš takva.. i da mogu sa svim da se nosim ... želim da verujem u to ..