Danima ga nisam videla.... prvo sam mu zamerala jer je pun obaveza, koje ne želim da komentarišem..ima tu svega... a onda kada je rekao da bi da se vidimo , ja sam skontala da ja to ne želim.. Bilo je mnogo lakše da održim ovo ne viđanje kako bih se postavila na noge...
Mučim se onim mojim unutrašnjim glasom, koji svako od nas ima.. ali taj glas kod mene samo sputava... da bar pokrene nešto i dovrši to, nego samo stvara pometnje iznova i iznova..
Moja nespremnost da nešto preduzmem, šta god to bilo... čega li se plašim ?! Godina, izbora, novog nečeg? Ulaganja u to iznova...
Pa valjda to tako i ide, nikada ni za šta nema garancija, a ja ih tako želim da je to neverovatno..mada verujem da svako od nas želi garancije za sebe ali ne i da daje iste...
Čak mu ni glas nisam čula... toliko sam se isključila svesno, ali nisma isgurna koji je cilj za postizanje u ovom slučaju... DOsta nejasna sebi, mučim sebe iznova i iznova...
Ono što bih jako volela da se dogodi kako bi mi sve olakšalo, ako se to može očekivati sa spoljašnje strane, jeste neki iznenadni susret...neka ludačka strast koja će me potpuno raspametiti... i onda bih znala šta bih definitivno učinila....to baš jako želim.. želim izbogov za odlazak koji nikakako drugačije ne pokrećem kod sebe...
Ovako svakodnevno promene.. volim, ljuta sam, ne volim, mogu bez njega, ne mogu bez njega, vidim budučnost, ne vidim budučnost... bolim svoju glavu neprestano...
Otići ću na par dana, kod mojih.. možda se iskuliram tamo.. možda vidim neku bivšu ljubav i nađem izgovor kako ovo u čemu sam ipak nije ono što želim... pa onda stvorim sebi u glavi još veću borbu i glavobolju hahahaha
Smešna sam definitivno..ali koliko god da ovo sve zvuči lako , nije.. a to znamo svi koji smo često u takvim situacijama... ili smo ikada bili .. a neko je prosto takva osoba , nažalost.. i onda je mučenje produženo dejstvo:)))
Sačekaću tu promenu koja se može desiti , već sutra:) I onda ću videti šta i kako dalje.. a do tada trudiću se da obuzdam blebetavi glas u mojoj glavi :)))
